ČOVEK KOJI JE VOLEO DUNAV

ČOVEK  KOJI JE VOLEO DUNAV

Nepregledna belina širila se na horizontu. Bližilo se svitanje. Površina vode je svetlucala u blagim trzajima delujući tajanstveno. Prozirna modrina neba stapala se sa vodom čineći granicu među njima neprepoznatljivom. Po koji čamac je, lagano se ljuljajući, razbijao tu dražesnu belinu na neobičan način se u nju uklapajući. Nisu izgledali kao nalepljene sličice na divnoj pozadini, već kao sastavni deo iste celine, sa kojom su činile iznenađujuće skladan kontrast.

Ribar prekide veslanje za trenutak, uvek iznova obuzet tim bajkovitim prizorom. Kažu da čovek gubi osećaj za lepotu koja mu svakodnevno zaokuplja vidik, ali on u to nikada nije verovao. Već godinama je odlazio na čamac sasvim sam, u trenucima kada je noć najtamnija, neposredno pred svitanje, ni umor ni probadanje u grudima sa kojim se poslednjih dana budio nisu ga mogli sprečiti da propusti jedno novo, neponovljivo dunavsko svitanje. Bio je to čovek otprilike u ranim pedesetim, mršav ali jake, žilave građe, koji je na sebi nosio tamnu vetrovsku i duboke, zelene, gumene ribarske čizme. Početak oktobra donosio je sveža jutra. Samo kad nema košave, rauzmišljao je. Sa košavom su morali naučiti živeti, ali je bolje kad je nema.

Zagađen je, nepopravljiva šteta je načinjena. I ova divna stvorenja su počela da izumiru. Stići će, za koji dan će stići i do nas, u Budimpešti su već isključili vodosistem. Ali kriju od javnosti. Čovek i njegova večita nepažnja! Zagađenje iz fabrike aluminijuma preti da uništi Dunav. Moj Dunav! Kažu da je kod Bezdana za sada nezagađen i da će otrovi biti razređeni dok stignu do nas. Priče za naivne, gluposti. Ribar nervozno izvadi jedan od štapova, poče da namotava strunu i zabaci ga ponovo. Voda ga je uvek smirivala, ova iskonska tišina i samoća, ali nije mogao da ne bude zabrinut. Nešto se zaglavilo. Trže naglo i kada izvuče jednu crnu kesu, opsova naglas. Grozno ljudsko stvorenje, što ne ume da čuva darove prirode, a od nje živi! Svoje sopstveno smeće baca u vodu koju pije, zar je to prirodno? Nije mogao da se ne seti svojih brojnih sukobljavanja sa meštanima malog ribarskog naselja Slatinac, kada se pre dve godine trajno nastanio u svojoj vikendici na samoj obali. Onoga dana kada je u ruci imao rešenje o penziji, pukovnik je odlučio da, stotinama kilometara daleko od svoje kuće i porodice, Dunav izabere za svoj novi dom. Kada je saznao da lokalno stanovništvo nema izgrađenu ni vodovodnu ni komunalnu mrežu i da sav otpad baca u vodu, bio je užasnut, ogorčen, potresen. Javno je istupio sa apelima, išao do gradskih vlasti tražeći da se postave kontejneri i reguliše odlaganje otpadnih materija. Dočekala su ga prazna obećanja i žestok otpor stalno naseljenog življa. Ko je on da, juče došavši u njihov kraj, postavlja nova pravila? I otkud je moguće to da on više voli Dunav od njih koji su tu godinama, neki su tu i rođeni? On ništa ne zna, to smeće se sakuplja kod Đerdapa, tamo se odstranjuje, a crne kese su razgradive i ne dovode do zagađenja vode. Nije mogao da veruje kada je čuo čak i ozbiljne starije ljude, alase, da tako govore. Nije ih mogao ubediti da su to besmislice, bio je sam u toj borbi za koju nije imao snage. Zato su ga izbegavali. Došli su samo na čast kada je ulovio ogromnog smuđa, dunavskog kralja, najvećeg ikada uhvaćenog u  tom delu Dunava, i to na štap, ne na mrežu. On nije bio alas, profesionalac, pecao je na štap, ali je voleo da ga smatraju ribarem. Bio je dan, imao je svedoke da je ulovio tog velikog lepotana, inače mu ne bi verovali, večito nepoveljivi i zavidljivi. Jedva ju je obuhvatio, koprcala se goropadna u svojoj veličini. Uradio je samo jednu fotografiju sa njom, za uspomenu, i vratio je u vodu. Tek tu su ga sačekali prekori, ali se na njih nije obazirao.

Svitalo je. Ta magična svitanja na vodi. Ima li ičeg lepšeg od toga? I kao u magnovenju ugleda na štapu, došlu niotkuda, neku neobičnu ribu, koju nikada u svom bogatom ribarskom iskustvu nije video. Presijava se, mora da je zlatna, pomisli. A kad riba progovori, ribar se prepade. Naravno, bila je to riba od tri želje, dočekao je i on da mu se ostvari vekovni ribarski san. Ribice, ne znam da li te sanjam ili ne, ali deluješ tako stvarno. Imam tri želje. Prva je da mi moja porodica oprosti. Da mi oproste što sam ih ostavio zarad života na vodi i slobode, što nisam mogao ostati i dalje vezan za asfalt i zidine. Deca neka mi oproste što nisam uz njih dok odrastaju, a ona, neka me ne mrzi, neka pokuša da me razume. Druga je želja da mojoj porodici daš zdravlja toliko da mogu spoznati svoj san i ostvariti ga, nikuda bez zdravlja ne mogu. Želim im da jednoga dana dožive lepotu ispunjenog sna koju je njihov otac doživeo. I treća je želja, ribice, da mi sačuvaš Dunav, od propasti, od zlih i nesposobnih, koristoljubivih ljudi. Ne dozvoli da ga zagade, da unište njegovu floru i faunu, sačuvaj ga. On je stariji od svih nas i sve nas će nadživeti. Tako treba da bude.

Čamac se zaljulja, jedan od štapova koji nije bio dobro pričvršćen polete u vodu. Ribar pohita za njim, ali u trenutku mu ponestade daha, oseti snažno udaranje u grudima i vid mu se zamagli. Još par trzaja i sruči se natrag na čamac. Nikoga nije bilo na vidiku da mu pomogne.

Beše svanulo. Dunav je i dalje blistao u svojoj nepromenljivoj lepoti. Ali ni on nije bio neranjiv, čekala ga je neizvesna sudbina, zavisio je od čoveka koji ga je uništavao. Toga dana je ipak još uvek blistao u svojoj slobodi, prigrlivši čoveka koji ga je neizmerno voleo, ribara koji se zvao Slobodan. 

SAVETI MLADIM PISCIMA , IVO ANDRIĆ

Kada bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe ( što manje to bolje! ), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kada je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko...

Odlomak iz romana LUTANJA

Daliborka mi je jednom postavila gotovo nerešiv zadatak. Gledali smo film Aljaska, o polarnom medvedu koji je pomogao bratu i sestri da pronađu oca, čiji se avion srušio negde u planini. Zamisli ovakvu situaciju,sve pande su izumrle, osim jedne ženke, koja nosi mladunče u stomaku. Lovokradice su sve istrebile. Vidiš jednog od njih kako drži pušku uperenu ka majci, stojiš na samo par metara dalje, sam, takođe sa puškom u ruci. Znaš da ako ubije ovu pandu, uništio je celu vrstu. Takođe znaš da to čini iz koristoljublja, zbog krzna. Šta bi uradio? Al’ pazi, nemaš mnogo vremena za razmišljanje, sekunde su u pitanju! Zbunila me je, govorila je tako uzbuđeni kao da se sve to zaista sada dešava. Postavila mi je teško rešiv problem. Ne znam, zaista ne znam šta bih radio. Ne znam da li bih bio u stanju da ubijem čoveka, a još manje sam siguran da bih mogao mirno gledati kako zbog pohlepe i koristoljublja nepopravljivo narušava zakone u prirodi. Ipak, ko sam ja da kažnjavam čoveka koji to nije? Znaš li šta bih ja uradila? Bila je nestrpljiva sa izraženom žustrinom u glasu, činilo mi se da ju je moja neodlučnost na neki način revoltirala.  Ja bih ubila čoveka bez imalo premišljanaja, bez trunke žaljenja i griže savesti! Kako je čudnim glasom te reči izgovorila i kako su joj oči bile neverovatno sjajne! Gotovo da me je prestravio taj zažareni pogled, ta odlučnost i brzina  u rešavanju ozbiljih dilema. Te večeri sam do kasno u noći razmišljao o tom našem razgovoru. Morao sam da priznam sebi istinu da nam i najbliži ljudi postaju najednom daleki čim im se previše približimo. Nema sumnje, moja sestra je posedovala onu mušku čvrstinu koja je meni kao muškarcu najčešće nedostajala, onu snagu koja je i ostale muškarce oko nje činila nesigurnim. Sada sam bio u stanju bolje da razumem Marka, nije lako trpeti sopstvenu slabost i nesigurnost pored žene koja zna šta želi i, što je još važnije, koja ima jasan plan kako da to i ostvari. Daliborka me je uvek vraćala u realnost ljudskih strasti i poriva, rušeći moju utopijsku sliku bogolikog čoveka. Ozbiljno sam se pitao da li ću biti kadar da se izborim sa svetom koji kipti od mržnje, pohlepe i zlobe, koji se hrani nasiljem i ništa mu nije sveto. Kako će blage reči uspeti da zaustave onoga koji nije u stanju da reaguje ni na najjači udar groma? Kako će prepoznati ljubav onaj koji nikada za nju nije znao? Može li mi ono ljudsko u meni pomoći da se suočim sa tim i takvim krvoločnim bićem, koje ipak nazivamo čovekom? Koliko toga tek treba da naučim! Šta sam ja mogao pouzdano znati o čoveku, osim da želim da ga pronađem u sebi! Da, sine moj, lako je biti veliki kada si u društvu velikih, isuviše lako! A šta da radim kada me na putu spopadne gladna zver, posrnulo rajsko stvorenje, jedan više pali anđeo? Šta drugo i mogu osim da se oslonim na svoje ljudske snage, da nastojim da se iz blata čovečanstva iskobeljam što manje uprljan, da ne dozvolim da me povuče nadole masa onih koji nikakav poredak u sebi samima ne nose? Možda je to samo moje neiskustvo koje veruje da istinski čovek sve može podneti jer još uvek nisam bio suočen sa nekim drastičnim životnim padovima? Znam da je ljudsko biće slabo najviše onda kada ne sumnja u svoju snagu, da pada pod teretom uvek nepredviđenih okolnosti kada je uveren da vlada sopstvenim životom. A možda tu ima i ostatka od one detinje vere koja pristupa sa ljubavlju i poverenjem svakom čoveku, a svaki od njih će se u takvom direktnom susretu sa neiskvarenim bićem pokazati kao čovek dostojan tog imena. Ljudi su zli kada su u krdu, uvek sam verovao u to, jer vučeni nagonom za preživljavanjem i potrebom da pronađu ma kakav identitet osećaju da jedino kao lukavi, neiskreni i sebični mogu u tome uspeti. Ali svaki od njih ponaosob, kada ga pogledaš u lice, postideće se, zaplakaće u njemu ono zaboravljeno dete, a nasmešiće se za tren ona iskonska duša zatrpana gomilom odbrambenih naslaga.Ono što je potrebno jeste da se izdvojimo iz mase i posmatramo svet oko sebe kao odraz božanskog nadahnuća. To nije lako, ali nije ni nemoguće. 

Spasi nas, Gospode, nas samih! Jer čovek je danas tako puno zver, a tako malo Bog. Ipak, zbog te mrvice božanskog, vredi se još boriti.

BLOGER-POČETNIK

Konačno sam uspela da napravim svoj blog, bravo ja! 
Hvala na savetima, Vanja! 
Volela bih da se družim sa ljudima sličnih interesovanja, kao i da čujem kritike o svojim tekstovima. 
Nazdravljam za uspešan početak!!! :)