SAVETI MLADIM PISCIMA , IVO ANDRIĆ

Kada bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet. Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe ( što manje to bolje! ), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše bliz cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kada je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko...

Odlomak iz romana LUTANJA

Daliborka mi je jednom postavila gotovo nerešiv zadatak. Gledali smo film Aljaska, o polarnom medvedu koji je pomogao bratu i sestri da pronađu oca, čiji se avion srušio negde u planini. Zamisli ovakvu situaciju,sve pande su izumrle, osim jedne ženke, koja nosi mladunče u stomaku. Lovokradice su sve istrebile. Vidiš jednog od njih kako drži pušku uperenu ka majci, stojiš na samo par metara dalje, sam, takođe sa puškom u ruci. Znaš da ako ubije ovu pandu, uništio je celu vrstu. Takođe znaš da to čini iz koristoljublja, zbog krzna. Šta bi uradio? Al’ pazi, nemaš mnogo vremena za razmišljanje, sekunde su u pitanju! Zbunila me je, govorila je tako uzbuđeni kao da se sve to zaista sada dešava. Postavila mi je teško rešiv problem. Ne znam, zaista ne znam šta bih radio. Ne znam da li bih bio u stanju da ubijem čoveka, a još manje sam siguran da bih mogao mirno gledati kako zbog pohlepe i koristoljublja nepopravljivo narušava zakone u prirodi. Ipak, ko sam ja da kažnjavam čoveka koji to nije? Znaš li šta bih ja uradila? Bila je nestrpljiva sa izraženom žustrinom u glasu, činilo mi se da ju je moja neodlučnost na neki način revoltirala.  Ja bih ubila čoveka bez imalo premišljanaja, bez trunke žaljenja i griže savesti! Kako je čudnim glasom te reči izgovorila i kako su joj oči bile neverovatno sjajne! Gotovo da me je prestravio taj zažareni pogled, ta odlučnost i brzina  u rešavanju ozbiljih dilema. Te večeri sam do kasno u noći razmišljao o tom našem razgovoru. Morao sam da priznam sebi istinu da nam i najbliži ljudi postaju najednom daleki čim im se previše približimo. Nema sumnje, moja sestra je posedovala onu mušku čvrstinu koja je meni kao muškarcu najčešće nedostajala, onu snagu koja je i ostale muškarce oko nje činila nesigurnim. Sada sam bio u stanju bolje da razumem Marka, nije lako trpeti sopstvenu slabost i nesigurnost pored žene koja zna šta želi i, što je još važnije, koja ima jasan plan kako da to i ostvari. Daliborka me je uvek vraćala u realnost ljudskih strasti i poriva, rušeći moju utopijsku sliku bogolikog čoveka. Ozbiljno sam se pitao da li ću biti kadar da se izborim sa svetom koji kipti od mržnje, pohlepe i zlobe, koji se hrani nasiljem i ništa mu nije sveto. Kako će blage reči uspeti da zaustave onoga koji nije u stanju da reaguje ni na najjači udar groma? Kako će prepoznati ljubav onaj koji nikada za nju nije znao? Može li mi ono ljudsko u meni pomoći da se suočim sa tim i takvim krvoločnim bićem, koje ipak nazivamo čovekom? Koliko toga tek treba da naučim! Šta sam ja mogao pouzdano znati o čoveku, osim da želim da ga pronađem u sebi! Da, sine moj, lako je biti veliki kada si u društvu velikih, isuviše lako! A šta da radim kada me na putu spopadne gladna zver, posrnulo rajsko stvorenje, jedan više pali anđeo? Šta drugo i mogu osim da se oslonim na svoje ljudske snage, da nastojim da se iz blata čovečanstva iskobeljam što manje uprljan, da ne dozvolim da me povuče nadole masa onih koji nikakav poredak u sebi samima ne nose? Možda je to samo moje neiskustvo koje veruje da istinski čovek sve može podneti jer još uvek nisam bio suočen sa nekim drastičnim životnim padovima? Znam da je ljudsko biće slabo najviše onda kada ne sumnja u svoju snagu, da pada pod teretom uvek nepredviđenih okolnosti kada je uveren da vlada sopstvenim životom. A možda tu ima i ostatka od one detinje vere koja pristupa sa ljubavlju i poverenjem svakom čoveku, a svaki od njih će se u takvom direktnom susretu sa neiskvarenim bićem pokazati kao čovek dostojan tog imena. Ljudi su zli kada su u krdu, uvek sam verovao u to, jer vučeni nagonom za preživljavanjem i potrebom da pronađu ma kakav identitet osećaju da jedino kao lukavi, neiskreni i sebični mogu u tome uspeti. Ali svaki od njih ponaosob, kada ga pogledaš u lice, postideće se, zaplakaće u njemu ono zaboravljeno dete, a nasmešiće se za tren ona iskonska duša zatrpana gomilom odbrambenih naslaga.Ono što je potrebno jeste da se izdvojimo iz mase i posmatramo svet oko sebe kao odraz božanskog nadahnuća. To nije lako, ali nije ni nemoguće. 

Spasi nas, Gospode, nas samih! Jer čovek je danas tako puno zver, a tako malo Bog. Ipak, zbog te mrvice božanskog, vredi se još boriti.

BLOGER-POČETNIK

Konačno sam uspela da napravim svoj blog, bravo ja! 
Hvala na savetima, Vanja! 
Volela bih da se družim sa ljudima sličnih interesovanja, kao i da čujem kritike o svojim tekstovima. 
Nazdravljam za uspešan početak!!! :)